Трзаји Свести
Шта сам учинио?Опет ме је надвладао.Био сам убеђен да ћу му побећи.
Ја сам тако лагано трчао,али неко дрво иза оног потока ми одаде траг.
Знао сам шта ми је циљ,где се крећем,мало ми је терен био непознат.А њена лепота,како се пресијавала на месечини.Свака ивица таласа се јасно видела.Играјући се на поветарцу,месец је јасно бушио њене зидове.Е светлости,светлиш у тами,а тама те не обузима?Шта је у теби тако јако?Помешам те са угљем,ти останеш и даље чиста,нежна,свилена. Гурам те,бацам,ударам,а све време те привлачим.Ја те јасно желим,осећам да си ти део мене,али не могу.Блокирам сам.Пронађем компромис са самим собом и кренем даље.Кренем половично,наставим да се борим,и пре него што се окренем око себе,ја наиђем на нови изазов.Зашто је морало тако брзо?Покушао сам да те премажен,да нестанеш,можда нисам то лукаво одрадио?Не,ја мислим да ми Неко помаже,сервира ми оно што ја не желим да видим.Како ме мучи.Шта хоћеш од мене?Не дирај ме.Моја игра је савршена.Ја лепршам,ја летим,морам мало и да паднем.Тамо далеко постоје неки тунели,рекоше ми једном приликом,да никако тамо не идем,за пар тренутака ме окрене и одбаци,и више не знам да се вратим.Не бих ја тамо ишао,не бих ни знао за њих,они мени упорно шаљу поруке,успостављају везу са мном.Никада ме нису питали да ли ја то желим.Одједном,као дуга се протегне танка нит,обузме ме,одузима ми моје деловање,заледи ме.Тресем се,питам где си,тражим га,нема помоћи.Ја падам,и изнова се играм.Зашто ми ниси помогао?Звао сам те,викао сам,трудио сам се.Мислиш да није било искрено?Да нисам желео?
Наставиће се...
